Odgovorno poslujete i želite da zaštite sebe, zaposlene, Vaše poslovanje i okruženje u doba Corone? Privremeno obustavljate poslove i pitate se kako postupiti kao odgovoran Poslodavac i u skladu sa zakonom?
Sažetak teksta, koji ćemo u nastavku u potpunosti preneti je:
- Zarada (naknada zarade) za vreme obustave rada zbog proglašenja epidemije isplaćuje se u visini za koju Poslodavac ima diskreciono pravo da utvrdi. (Opštim aktom i ugovorom o radu). Primenjuje se čl.117 Zakona o radu jer se radi o prekidu rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica
- Privremeni prekid ne može se tretirati kao neplaćeno odsustvo.
- Obaveza poslodavca je da organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog. (Zakon o zdravstvenoj zaštiti)
Dodali bi i komentar, na pitanja u vezi radnog statusa zaposlenog koji se nalazi u samoizolaciji ili karantinu. Takvi slučajevi ne mogu se tretirati kao bolovanje uz isplatu naknade zarade od 65% jer zaposleni nije bolestan, samoinicijativno i odgovorno se nalazi u toj situaciji štiteći pre svega svoje okruženje. I u tom slučaju se može primeniti čl.117 Zakona o radu.
Nadamo se da će nadležni organi izaći sa svojim Uputstvima kako bi se zaštitili i zaposleni i poslodavci.
Prenosimo, uz dozvolu, autorski tekst iz Baze propisa Paragraf Lex, koji se tiče prava i obaveze Poslodavaca u slučaju proglašenja epidemije
“Kada je u pitanju rešavanje radno-pravnog statusa zaposlenih kod poslodavca kod koga dođe do privremenog prekida obavljanja delatnosti zbog potencijalne epidemije, u toj situaciji ima mesta primeni člana 117. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje), kojim je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica, i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom.
Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na naknadu zarade.
Poslodavac nema mogućnost da za vreme prekida rada do kojeg može doći bez krivice zaposlenog uputi zaposlene na korišćenje neplaćenog odsustva, u smislu odredbe člana 78. Zakona o radu. Naime, u skladu sa ovom odredbom poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo), i za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno.
Slučajevi za koje poslodavac može odobriti neplaćeno odsustvo, kao i dužina trajanja neplaćenog odsustva nisu utvrđeni Zakonom o radu. Zakon o radu takođe ne upućuje da se ovo pitanje uredi opštim aktom ili ugovorom o radu, što znači da poslodavac ima slobodu da ceni da li u konkretnom slučaju može da odobri zaposlenom korišćenje neplaćenog odsustva, imajući u vidu razloge iznete u zahtevu zaposlenog, kao i da njegovo odsustvo neće da remeti organizaciju i proces rada.
Međutim, svrha neplaćenog odsustva koju je zakonodavac imao u vidu propisujući ovu odredbu su pre svega, porodične i druge privatne i lične obaveze zaposlenog koje zahtevaju da privremeno odsustvuje sa rada, te se ovaj institut ne bi mogao primeniti u slučaju kada je potrebno da svi zaposleni bez njihove krivice, odsustvuju sa rada zbog potencijalne epidemije.
Institut neplaćenog odsustva u ovom slučaju nije moguće primeniti naročito što Zakon o radu i u odredbi člana 116. propisuje slučaj kada zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ta naknada ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada poslodavca, do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže do 45 radnih dana u kalendarskoj godini a izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada, koje zahteva duže odsustvo, s tim što poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, zaposlenog uputiti na odsustvo duže od 45 dana, uz isplatu iste ove naknade zarade.
Dakle zakonom su propisani mogući načini rešavanja statusa zaposlenih kada dođe do prekida rada poslodavca bez krivice zaposlenih i u tom smislu neplaćeno odsustvo koje je uređeno posebnim članom ima potpunu drugačiju svrhu i namenu.
Međutim, svakako je u konkretnom slučaju najprimerenije primeniti odredbu člana 117. Zakona o radu i u slučaju potencijalne opasnosti za bezbednost i zaštitu života i zdravlja zaposlene uputiti na “prinudni odmor” odnosno privremeno odsustvo sa rada, ali uz isplatu naknade zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu. Zakon o radu upućuje da se visina naknade propiše opštim aktom, što znači da nije zagarantovan ni minimalni iznos ove naknade već poslodavac ima diskreciono pravo da je sam utvrdi. Dodatno, za primenu ovog instituta ne zahteva se nužno da je do prekida rada došlo naredbom nadležnog državnog organa već ovakvu odluku može da donese i nadležni organ poslodavca jer nije u mogućnosti da u datim uslovima obezbedi zaštitu života i zdravlja zaposlenih na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja njihovog života i zdravlja.
Kada je u pitanju zdravstvena zaštita zaposlenih, ukazujemo da zaposleni pre svega ima pravo na odgovarajuću zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta, dostojanstvo ličnosti i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, u skladu sa odredbom člana 12. stav 1. Zakona o radu.
Društvena briga za zdravlje zaposlenih na nivou poslodavca propisana je u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti (“Sl. glasnik RS”, br. 25/2019 – dalje: Zakon). Naime, Zakonom je na generalan način utvrđena obaveza poslodavca da organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog.
Naime, odredbom člana 14. Zakona propisano je da poslodavac organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog, koja obuhvata najmanje:
1) lekarske preglede radi utvrđivanja sposobnosti za rad, po nalogu poslodavca;
2) sprovođenje mera za sprečavanje i rano otkrivanje profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom i sprečavanje povreda na radu;
3) preventivne preglede zaposlenog (prethodne, periodične, kontrolne i ciljane preglede) u zavisnosti od pola, uzrasta i uslova rada, kao i pojave profesionalnih bolesti, povreda na radu i hroničnih bolesti, u skladu sa zakonom;
4) preglede zaposlenog koji se obavezno sprovode radi zaštite životne i radne sredine, radi zaštite zaposlenog od zaraznih bolesti u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, radi zaštite potrošača, odnosno korisnika i druge obavezne zdravstvene preglede, u skladu sa zakonom;
5) upoznavanje zaposlenih sa merama zaštite zdravlja na radu i njihovo obrazovanje u vezi sa specifičnim uslovima, kao i sa korišćenjem sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu i kolektivnim merama bezbednosti i zdravlja na radu, u skladu sa propisima kojima se uređuje bezbednost i zdravlje na radu;
6) obezbeđivanje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova (sanitarnih uslova) u objektima pod sanitarnim nadzorom i drugim objektima u kojima se obavlja delatnost od javnog interesa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje sanitarni nadzor, kao i obezbeđivanje i sprovođenje opštih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti;
7) druge preventivne mere (preporučenu imunizaciju, neobavezne sistematske preglede), u skladu sa opštim aktom poslodavca;
8) praćenje uslova rada i bezbednosti na radu, kao i procenu rizika na radnom mestu, u cilju unapređivanja uslova rada i ergonomskih mera, prilagođavanjem rada psihofiziološkim sposobnostima zaposlenog;
9) praćenje obolevanja, povređivanja, odsutnosti sa posla i smrtnosti, posebno od profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom, povreda na radu i drugih oštećenja zdravlja koja utiču na privremenu ili trajnu izmenu radne sposobnosti, u skladu sa zakonom;
10) učešće u organizaciji režima rada i odmora zaposlenog, kao i u proceni nove opreme i novih tehnologija, sa zdravstvenog i ergonomskog stanovišta;
11) sprovođenje mera za unapređivanje zdravlja zaposlenog koji je izložen zdravstvenom riziku u toku procesa rada, uključujući i ocenjivanje i upućivanje zaposlenog na posebno teškim i rizičnim poslovima na zdravstveno-preventivne aktivnosti i odmor;
12) ukazivanje prve pomoći u slučaju povrede na radu i obezbeđivanje uslova za pružanje hitne medicinske pomoći, u skladu sa zakonom.
Društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca, obuhvata i prethodne i periodične preglede radnika koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom, na način i po postupku utvrđenim propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu.
U obezbeđivanju društvene brige za zdravlje na nivou poslodavca, poslodavac je dužan da zaposlenima obezbedi i druge mere bezbednosti i zdravlja na radu, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu.
Poslodavac treba da postupi sa svim obavezama koje propisuje član 14. Zakona i da u konkretnom slučaju, preduzme mere u cilju zdravstvene zaštite zaposlenih na najvišem nivou.
Na kraju, u skladu sa odredbom člana 16. Zakona, građanin ima pravo na informacije koje su potrebne za očuvanje i unapređenje zdravlja i sticanje zdravih životnih navika, na informacije o uzrocima, pojavama, širenju, načinu sprečavanja i suzbijanja bolesti i povreda od većeg javnozdravstvenog značaja, kao i na informacije o faktorima životne i radne sredine, koji mogu uticati na zdravlje, u skladu sa zakonom.
Građanin ima pravo da bude obavešten o zaštiti svog zdravlja za slučaj izbijanja epidemije, veće nepogode i nesreće (opasnosti od jonizujućeg zračenja, trovanja i dr.), kao i druge krizne i vanredne situacije.
Nadležna zdravstvena ustanova, drugo pravno lice i privatna praksa, dužni su da o izbijanju epidemije i druge krizne i vanredne situacije bez odlaganja dostave istinite podatke nadležnim organima jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike Srbije, koji o tome bez odlaganja obaveštavaju javnost, u skladu sa zakonom.“
Zahvaljujemo se Bazi propisa Paragraf Lex na dopuštenju objave ovog korisnog i aktuelnog teksta.
